DIJAGNOSTIKA I LEČENJE

NOĆNO MOKRENJE (Enuresis nocturna)

Problem noćnog mokrenja do sada je nedovoljno tretiran u naučnim krugovima. Njim su se bavili psiholozi, defektolozi, lekari, vaspitači, psihijatri i drugi stručnjaci, ali niko nije objedinjeno sagledavao i tretirao ovaj problem. Naime za uspešno lečenje potreban je multidisciplinarni naučni pristup, jer je noćno mokrenje vrlo kompleksne prirode sa višestrukim uzrocima i posledicama koje su zdrastvene, psihičke i socijalne prirode. Zdrastvene tegobe su češće upale genitourinarnog trakta. Psihičke smetnje su osećanje krivice, nesigurnost i potištenog deteta. Socijalne smetnje se ogledaju u izbegavanju deteta da spava van svoje kuće i kreveta, iz straha da se ne umokri u postelji. Pored ovih, javljaju se i pedagoške smetnje koje nastaju sa polaskom deteta u školu, odlaskom na rekreativnu nastavu, letovanje ili zimovanje.
Roditelji na razne načine pokušavaju da reše problem noćnog mokrenja kod svoje dece. Neki se obraćaju dečjem lekaru, drugi psihologu, psihijatru ili urologu. Neki pokušavaju lečenje raznim čajevima pa i "bapskim" lekovima ili pak smatraju da će mokrenje sa sazrevanjem i rastom deteta prestati samo od sebe.
U nauci se noćno mokrenje toleriše do pete godine života. Ako se i posle toga nevoljno umokravanje u krevet nastavi a da pritom nije uslovljeno organskim smetnjama, onda se ovaj poremećaj može okarakterisati i dijagnostifikovati kao noćno mokrenje (enuresis nocturna). Vrlo retko kod neke dece se javlja i dnevno umokravanje koje se manifestuje u popuštanju kapi ili samo navlažavanju gaćica, i onda se govori o tzv. dnevnom mokrenju (enuresis diurna). Najčešća manifestacija noćnog mokrenja je čvrt san. Roditelji opisuju da dete spava "kao top, ošamućeno je ako ga probude, teško se snalazi u prostoru i tako sanjivo mokri ..."
Deca se obično ne žale ni na šta, osim što kažu da ništa ne osete i što ujutru vide da je posteljina mokra. Smatra se da noćno mokrenje i nije bolest u pravom smislu, jer dete ništa ne boli, danju normalno reguliše akt mokrenja, već to možemo nazvati stanjem, smetnjom koju treba pravilno i blagovremeno otkloniti. Roditelji, a i pojedini stručnjaci sa nedovoljno iskustva pogrešno smatraju da će problem noćnog mokrenja sam od sebe prestati sa rastom deteta ili u pubertetu. Prof. Stanković kaže:" Na početku mog bavljenja lečenjem noćnog mokrenja smatrao sam da se to dešava samo mlađoj deci uzrasta 5 - 6 godina, Međutim, praksa je pokazala nešto sasvim drugo. Naime, imao sam mnogo pacijenata od od 7, 15, 20 pa i više godina, pa me je to nagnalo da se pozabavim metodama za rešavanje problema noćnog mokrenja ne samo dece već i omladine."

Uzroci noćnog mokrenja su mnogobrojni, a ovo su najčešći:
- urođene ili stečene malformacije (oštećenja) genitourinarnog trakta
- epilepsija
- dijabetes
- spina bifida
- cystitis, infekcija (bakterijska, gljivična, ređe virusna)
- phimosis (fimoza)
- oxiuriasis
- epispadio
- loš toaltni trening
- posebno poremećaj psihomotornog sprega
- psihički poremećaji koje karakterišu strah, nervoza, fizičke kazne, hiperaktivnost, preopterećenost zbog školskih i drugih obaveza, konflikti među roditeljima, odvajanje deteta od roditelja zbog bolesti, rata, polaska u školu...

Pored navedenih smetnji postoje i sledeći poremećaji navika:
- izbegavanje hrane (mentalna anoreksija)
- preterano uzimanje hrane na tzv. nervnoj bazi (bulimija)
- noćni strah kod dece (pavor nocturnus).

TIKOVI (Tick)

Tik je nevoljna radnja voljne muskulature. Javlja se u vidu trzaja, treptanja, žmirkanja, grimasa lica, trzaja glave napred - nazad, podizanje ramena, poskakivanja u hodu, zatim kašljucanje, puštanje neartikulisanih glasova, pljuckanje, izgovaranje nepristojnih reči (koprolaličnih reči). Tikovi mogu biti tonički - kada su pokreti, trzaji, lagani - i klonički - kada su trzaji delova lica ili tela nagli i izazivaju grčeve. Tikovi se običnio javljaju u ranom detinjstvu, mada se mogu pojaviti i u pubertetu, i značajno je da se nikad ne javljaju u snu. Uzdržavanje od ovih nevoljnih radnji ili opominjanje od strane roditelja može samo dovesti do pogoršanja tj. do još jačih trzaja i grimasa.

Izgled i ličnost deteta sa tikovima, njegovih roditelja i okoline:
Dete sa tikom je uvek u pokretu, ni trenutka nema mira, agresivno reaguje, često lako zaplače, lako se ljuti. Očigledno postoji veza između pojave tika i hiperaktivnosti deteta. Ako se detetu uskrati ili zabrani aktivnost, javljaju se trzaji tela, grimase lica, žmirkanje, treptanje i sl. Tik se smiruje ako se detetu dozvoli aktivnost. Tik obično ne utiče na uspeh u učenju i drugim aktivnostima, ali je često posledica preopterećenosti dece zahtevima roditelja i njihovih neostvarenih ambicija. Roditelji dece sa tikovima su najčešće strogi, a često to i ne primećuju. Pribegavaju pretnjama, opomenama, upoređuju ga sa vršnjacima čineći ga inferiornim ("...vidi kako on to može, a ti si lenj i nevaspitan..."), čas su strogi, a čas popustljivi. Često opterećuju dete odličnim uspehom u školi, dodatnim aktivnostima i obavezama (učenje stranog jezika, muzička škola, balet...) , a za dete je to često previše. Roditelji se svađaju pred decom, često pod dejstvom alkohola prave scene u kući, a neretko pribegavaju i fizičkim kaznama, tj, batinama.

MUCANJE (Dysarthria spastica)

Mucanje se obično svrstava u jezičke smetnje, ali u suštini se radi o problemu organizovanja i sinhronizovanja motorne aktivnosti mišićnih grupa koje vrše motornu radnju pri oblikovanju glasova - znači radi se o nedograđenosti psihomotorike. Ukoliko se pri emisiji glasa ili reči javlja grč mišića za govor, onda je to tzv. klonička dysarthia. Ako formiranje glasa pored grča mišića prate i nevoljni pokreti usana, lica, ušiju, ruku (dete se upinje da nešto kaže) - onda je to tonička dysarthia. Upošte uzev, mucanje je govorni poremećaj koji se iskazuje kao isprekidanost i nepravilnost govornog procesa usled grčenja organa za artikulaciju (jezika, usana, nepca), organa za fonaciju (glasnih zica), organa za disanje i mišića grudnog koša. U tretmanu otklanjanja mucanja treba obratiti pažnju na sve navedene smetnje i svaku individualno prema stanju i ličnosti pacijenta tretirati.

Mucanje može da se manifestuje na različite načine, ali su najčešći ponavljanjem glasova ili produžavanjem, zastojem u govoru, pauzama, ubacivanjem različitih glasova ili uzrečica. Pacijenti (da ih tako uslovno nazovemo, jer mucanje nije bolest već stanje) opisuju da imaju osećaj da im nedostaje vazduha, pa dodatno uzimaju vazduh ili brzo žele nešto da kažu i u toj brzini zamucaju.

Postoji više uzroka i razloga poremećaja govora. To mogu biti urođene ili stečene malformacije govornog aparata,neurološka oboljenja, defekti sluha, socijalno emocionalne smetnje..

Govor služi za komunikaciju među ljudima, izražavanje emocija, mišljenja i uspostavljanje socijalnih kontakata. Svaka smetnja dovodi do niza problema tokom školovanja, a i kasnije tokom života dovodeći do niza emocionalnih tegoba. Ukoliko dete do kraja druge godine života ne progovori onda postoji zastoj tj. usporeni razvoj govora. Najbolje je što pre reagovati dok se još nije razvilo sekundarno mucanje,kada je dete svesno svog problema.